• Najsvežije na sajtu

  • Kalendar objava

    February 2018
    M T W T F S S
    « Jan    
     1234
    567891011
    12131415161718
    19202122232425
    262728  
  • CPG portali

  • « | Početak | »

    KAD SU CVETALE TIKVE

    jelena.jovicic | 24. January 2018

    Bio je kraj septembra kad sam se, s pola snage i interesovanja, u Ulici Jovana Đorđevića, tražeći zgradu Nina medije – izgubila.

    A što mi je sve ovo trebalo kad sam mogla lepo da privedem dan kraju. Kud mi je Mara poslala link za školu novinarstva! Kurs!, zvonilo mi je u glavi. Pa može biti kurs engleskog jezika, informatike, ali novinarstva nikako!

    Košulja i sako opominjali su me na to da sve što započnem, ja i završim – što bi naš narod rekao: “Ono što si zakuvao, sad ćeš pojesti”. Uostalom, samo ću danas biti tu, videti o čemu je reč, potvrditi svoje sumnje i mirna se vratiti kući.

    Skrenula sam iza ugla našavši se pred grupom ljudi.

    – Vi mora da ste Biljana – rekla je žena – vidim da tražite određeni broj, a to je ovde.

    – Ja sam – kažem i rukujem se sa svima. A oko mene… deca! Svi mlađi deset i više godina. Tamo su kuće od čokolade, prozori su od  marmelade…

    Sjajno! Samo ti je ovo trebalo u životu – još jedan podsetnik na to koliko si vremena izgubila! Ubrzo se pojavila devojka nešto starija od mene, pa mi je pao kamen sa srca. Nemoj biti provincijalka! Stalno govoriš da je svako vreme najbolje i da nikad nije kasno, pa evo ti prilike da to dokažeš.

    Dumala sam da će nam žena, koja nas je dočekala, pokazati prostorije, uputiti nas u raspored – a onda će doći sva ta zvučna imena, koja će nam držati časove, ali se ona predstavila kao predavač. Hm…

    S Mirom je bilo ovako: “Idem ja putem, a na njemu briga. Pođem levo – briga. Pođem desno – briga, a ja uprtim brigu na leđa, pa krenem dalje”. Kad je počela da predaje, zalazila je čas u mitologiju, čas u istoriju, pa je sve to vezivala s trenutnom situacijom u svetu da bi poentirala, a meni đavo il’ urođena analitičnost nisu dali mira pa sam pitala: “A šta mislite o ovome? A šta mislite o onome?” A ona je odgovarala i ko je bio, i kad, i šta… I fino me izrešetala da mi pokaže ko je nastavnik, a ko đak, al’ meni se dopadne to široko znanje – to vam je ono kad se na fakultetu učio jedan predmet tako što si dovlačio još pet knjiga iz različitih oblasti da bi znao o čemu pričaš. Nije to ko danas kad skineš s neta najosnovnije podatke i to ponavljaš tamo gde treba umišljajući da si bogzna koliko pametan… Mislim da sam samo zbog toga došla drugi put.

    Često je, podignutog kažiprsta, ponavljala:

    – Nećete mi završiti kurs dok ne pročitate Mihajlovićev roman “Kad su cvetale tikve”!

    Jaka stvar, mislila sam… pa ja čitam Hesea, Dostojevskog… I ne znam zašto se toliko trudila da bude stroga kad kod nas to nije vredelo. Da li je to dobro za posao – ne znam, ali znam da sam s vremenom poželela da je pljesnem po ramenu i kažem: “Gde si, Miro?” mada bi se tu sigurno umešala Angelina i rekla:

    – Pazi! To ne može!

    Gina, to vam je blaža verzija Mire. Naša druga nastavnica, kod koje ni jednu jedinu rečenicu nisi mogao da pročitaš, a da te ona ne prekine i ne kaže:

    – Odlično je to što si napisala. To je primer kako ne treba. Pazi! Ne može!

    A ja prva zdesna, pa stalno na udaru. Pitanja su mi sjajna, kaže, i ideje, al’ kad počne da rediguje svaku reč – pa, daj, pusti me da pročitam do kraja! Jednom sam pokušala brzo da pročitam, samo da me ne prekine, al’ ne lezi vraže…

    – Kamere ne beleže, već snimaju! – vikala je i ja dođem kući i tog dana dva-tri puta na vestima čujem da su kamere “zabeležile” i pomislim: “Pa u redu… njih dve hoće za nas bolje od ovoga, a to je dobro”. A ja baš volim dobro.

    Tu ja shvatim koliko je moje znanje o vesti, izveštaju i reportaži skromno i u tom smislu ništa od nas ne bi bilo da nije bilo njih dve, jer su odlučile da nam, tokom tih jedanaest subota na smenu pruže ono što se uči na fakultetu, ali u formi prakse. Jedino ne znam zašto su se uporno predstavljale kao Hitleri – to su njihove reči, a sve su suprotno od toga. Valjda je to neka igra, u kojoj su se našle, pa u njoj i ostale. Maska s kojom lakše idu kroz život, a vi na ovom mestu dobro razmislite o svemu.

    Negde na pola puta shvatim da se tu ima štogod naučiti, ali kod kuće krečenje, majstori, sve što je tokom cele godine trebalo da uradim slilo se u ta dva-tri meseca pred kraj godine, a putujem “jugom” od Zrenjanina preko Žablja do Novog Sada. Al’ sve se nekako odvija bez moje kontrole i naglas i dalje govorim da mi smeta to što je to “kurs”, ali se trudim da svaki zadatak uradim što bolje, osećam izazov, adrenalin i sve to ide mimo mene, jer i dalje imam taj osećaj da sam samo navratila da vidim šta se tu dešava – ako ćete mi verovati da tako može biti.

    Na jednom času deca me prozvaše svojim PR-om. “Kao klinca, mene su mangupi na Dušanovcu zvali Ljuba Vrapče”.

    Tada smo već upoznali Branku Opranović i naučili šta znači živeti novinarstvo. Ne odustati od istine po cenu otkaza, boriti se s institucijama, naučiti o ljudima o kojima pišeš, biti uporan i zahvaljujući medijima postati vidljiv, pomoći malom čoveku i ispuniti svoj cilj, a posle toga ćeš gledati kako oni koji nisu hteli da ti pomognu preuzimaju tvoje zasluge dok stojiš po strani i posmatraš, jer si ispunio svoj novinarski zadatak. Da sam velika u životu, to sam znala, a mogu li takva biti i u poslu?

    Moglo bi se reći da je Jakša Šćekić stigao na odredište isto kao i ja – izgubivši se u raskopanim novosadskim ulicama. Odmah je rekao da onaj ko piše poeziju ne može biti dobar novinar, a ja sam se tako predstavila. Mozak mi je govorio: Brani se. Postavljala sam pitanja o pristupu novinarstvu otvorenog duha i bez predrasuda, na čemu je institirao, i dovodila ih u vezu s njegovim stavom o poetičarima. Tada sam pomislila da sam “ugasila”, a on je samo hteo da me isprovocira i izvuče ono najbolje iz mene. Kako će to jedna provincijalka, koja je spakovala u kofer sve snove i ambicije, shvatiti… kašće joj se samo.

    U njegovom prisustvu osetila sam da se probudio sa svom jutarnjom štampom, udahnuo Beograd i Novi Sad, poneo događaje sa Zapada i Bliskog istoka, svestan migrantske krize i evropskog pitanja… Na pitanje kakve je nagrade dobio, rekao je:

    – Orden viteza ako se to uopšte računa – i dodao da je on samo deda svojim unucima.

    Tada sam se duboko zamislila nad svojim životom…

    A onda se pojavio on – Homo Ludens. Robert Čoban nas je svojim testovima podsetio na to koliko je skromno naše znanje u oblasti opšte informisanosti, što je u ovom poslu nedopustivo. To je bio hladan tuš i opomena za sve nas, koji želimo da se bavimo novinarstvom. Trudila sam se da nas izvučem na šarm i rečitost, ali to kod njega nije palilo. Brzo nas je procenio iako nije tako izgledalo. Uprkos tome što se ne vezuje za prvi utisak o ljudima, znala sam da je poneo mišljenje o svakome od nas. Pa… nismo se baš proslavili.

    Nedelju dana kasnije, na Čobanovo mesto seo je Crni bombarder – Žikica Milošević – samo bez rupa u glavi, jer kad on kaže nešto na engleskom, vidite Šerloka Holmsa kako izviruje iz kočije u Londonu, a kad progovori španski, čujete: “Ay, ay ay ay, ay mi amor”. I ne znam šta mi bi tog dana, valjda sam htela da se odbranim od sveg tog njegovog znanja, pa počeh da mu upadam u reč i skrećem s teme, čak stvorih i priliku da kažem: “Ja hoću  kolumnu”! Da li bi bilo bolje da sam ćutala ili je to sve imalo veze s tim što je počeo da pada sneg i zatrpao moj automobil, pa sam mislila kako ću se vratiti… ili sam možda tog dana hodala kao zombi… ko zna… Tek, moglo bi se reći da sam završila kako sam i počela…

    I pisnula je poruka u ponedeljak, posle te subote:

    “Isteklo vam je parkiranje za vozilo AG045ZR u plavoj zoni u Novom Sadu”… a meni se provrtelo pred očima kako mi je Aca sve vreme nosio hodalicu uz i niza stepenice, kako su me Želja, Mica, Vladica, Gaga i Aurora bukvalno vukle po stepeništu i nit su me sažaljevale nit su bile servilne. Grupa s najmanje pogrešaka naspram mog stanja – a ja to nisam znala. Pa i da su grešili, toliko su mladi da bih im oprostila. Ono što im nije bilo jasno pitali su i uvek govorili: “Sve radi samo kako tebi odgovara, a za nas ne brini”.

    Zajedno smo učili, prepisivali jedni od drugih ko pravi đaci, bili zaprepašćeni time šta sve ne znamo, kuvali su mi čaj, a ja ne stigoh ni da im kažem ponešto o životu, što bi im koristiti moglo i što su svakako zaslužili, jer su kod mene prošli najvažniji ispit: ispit ljudskosti.

    “Ali – volimo se. Pomalo kao drugari. Pomalo možda kao invalidi. Ali volimo se. I ne pričamo mnogo o tome”.

    Sve je počelo, kao što sam vam već rekla, krajem septembra – tada sazreva bundeva kad listovi požute i plod dobije narandžastožutu boju, a završilo se jedne noću u decembru kad smo Mara s početka priče, opet sasvim slučajno, i ja Kisačkom ulicom stigle do “Arene”. A ja sam dolazio s nekog mesta na kom su svi bili, recimo, rumeni kao kuvano vino…” Tada sam već znala svoje prednosti: imam ideje, umem da pišem i uživam u tome, ali i da ću morati da poradim na opštoj informisanosti, da se više zainteresujem za ljudske živote i priče, za međuljudske odnose, kao i da ću morati da pronađem način da podnesem ako ne budem pisala o politici i ekonomiji – kad oni koji se time bave budu isticali koliko je to “važno”. A tišina je bila… jedino odjek koraka daleko dole…”

    – Neko ko ima svoje mišljenje i ko se ne libi da ga kaže svidelo se to meni ili ne – prozivala je na dodeli diploma “stroga” Mira. Iju, gle, ja!

    A kišilo je te noći u gradu Đoleta Balaševića, Željana je baš plakala…

    A vi, ako nekad odete u Ulicu vojvode Mišića – pogledajte je dobro. Tu nećete naći ovakve tikve, jer one na istu površinu ne smeju da se poseju bar četiri godine…

    Eto, nema više. Sve smo ispričali.

    Autor: Biljana Minić

    Rubrike: Vesti | Comments Off on KAD SU CVETALE TIKVE

    Komentarisanje je za sada onemogućeno.